Ponoć se spustila na prozore moje,

kapi kiše kao da me zovu

kao da čujem riječi tvoje,

u noć te odvode novu...

 

Strah se pod kožu uvlači,

strah od oluje u snovima ružnim,

neko mi govori Ne plači

i vidim tebe sa licem tužnim

 

Gledaš me kao da je poslednji put

gledaš me kao da je svemu kraj

govoriš da više nemaš kud

i moraš birati put taj...

 

Okrećeš mi ledja i polako ideš,

ostavljaš me nijemu i samu

za moje se boli ne brineš

i odlaziš negdje u daleku tamu

 

Suze me bude, još uvijek je noć

pružam ruke, osjetim prazninu

dal' će jutro ikada doć'

mrzim tu prokletu tišinu

 

Ćutim i čekam jutro da svane

čekam da čujem te, da me ne boli

više volim te vedre dane

više volim snove u boji

 

Ti me tješiš, kažeš da je san,

pružaš mi ruke, nježno me grliš,

zahvalna sam zori što donosi dan

i zahvalna tebi što me voliš

 

 

April, 2002